O PROGRAMU

U vreme kada je komponovao šest Partita za čembalo, Johan Sebastijan Bah je već bio iskusan kompozitor Francuskih i Engleskih svita. Partite su najduže i tehnički najsloženije kompozicije od svih Bahovih dela pisanih u formi svite. Budući da ih je objavio za vreme svog života i to u periodu od 1726. do 1731. godine, najpre svaku pojedinačno a potom kao jedan komplet dela, smatra se da je Bah imao poseban odnos prema njima – za razliku od Engleskih i Francuskih svita koje su preživele samo u rukopisama. Partitama Bah postiže apsolutnu dominaciju nad formom klavijaturne svite, čineći gotovo nemogućim da bilo ko nakon njega napiše dobru svitu. Kada ih je 1731. godine objavio kao komplet dela, Bah je tada imao 46 godina i bio je na vrhuncu svoje kompozitorske snage. Do tada je u svom stvaralaštvu već imao oko 800 dela koja uključuju oko 200 kantata, dve Pasije, sonate, svite za solo čelo i solo violinu, veliki broj instrumentalnih sonata, šest Brandenburških koncerata i desetine drugih solo koncerata. Ipak, Partite su objavljene kao ”opus 1”. Ova neobičnost se objašnjava činjenicom da su to bila njegova prva objavljena dela. Dodajući im u samom naslovu Clavier-Übung (Vežbe za klavir), Bah je odao počast svom prethodniku u Lajpcigu, Johanu Kunau (Johann Kuhnau, 1660-1722), koji je takođe objavio još 1689. godine dve zbirke svita. Bahov izbor italijanske reči ”partita” umesto francuske reči ”svita” je takođe omaž Kunau, ali uspostavlja i vezu sa italijanskim kompozicionim stilom koji je ostavio neizbrisiv trag na njegov muzički izraz. Ovaj uticaj se može uočiti i u samom izboru naslova stavova Partite br. 1 (Præludium, Allemande, Corrente, Sarabande, Menuets 1 & 2, Giga). Ta veza sa italijanskom muzikom se čuje u načinu tretiranja instrumenta i nastojanju da se prikaže sav emotivni i tehničko-virtuozni potencijal koji je čembalo u tom trenutku imao. Izborom italijanskih termina, Bah je ostvario još neke karakteristične veze sa italijanskom muzikom. One se u prvom redu odnose na tempa koja se podrazumevaju za izvođenje ovih stavova, način interpretiranja ornamenata, specifičnog tretmana melodije, ritma i harmonije.

Partita br. 1 koncipirana je tako da se sastoji od plesnih formi koje čine Allemande, Corrente, Sarabande i Giga. One su dopunjene stavovima Præludium i Menuets 1 & 2. Svaki stav je postavljen u trodelnoj formi u kojoj se ponavlja početna muzika (ABA), stvarajući kod slušaoca osećaj udaljavanja od i vraćanja ka poznatom muzičkom materijalu. Lamentozni stav Sarabande, koji čini središnju osu Partite br. 1, deluje kao mistična improvizacija. Završni stav, Giga, donosi finale briljantnim virtuoznim muzičkim vatrometom.

***

Ukoliko bi se Betovenove simfonije smatrale njegovim javnim izražavanjem sopstvenih stavova i odnosa prema društvenim okolonostima vremena u kom je živeo, svaka njegova klavirska sonata je po jedna stranica ličnog dnevnika. U tom slučaju, može se reći da su Betovenove poslednje tri sonate, kojima pripada i Sonata, op. 109, br. 30 u E-duru, najintimnije i najemotivnije u odnosu na ostale sonate. Betoven je komponovao Sonatu  op. 109, br. 30 1820. godine kao trostavačni sonatni ciklus. Sonata je posvećena Maksimilijani Brentano (Maximiliane Brentano), ćerki njegovog dugogodišnjeg prijatelja Antonija Brentana (Antonio Brentano), za koju je Betoven već komponovao neka svoja dela kojima pripada i Klavirski trio u Be-duru iz 1812. godine. Muzički gledano, u ovoj Sonati se može prepoznati slobodan i originalan pristup tradicionalnoj sonatnoj formi. Fokus je na trećem stavu, skupu varijacija u kojima kompozitor tretira temu na različite načine. Sonata opčinjava slušaoca intimnim, dramatičnim karakterom sa posebno istaknutim lirizmom, melodijskom i harmonskom lepotom i ornamentima bliskim Šopenu.

Iako je prvi stav izuzetno kratak, njegovo kratko trajanje demonstrira Betovenovo potpuno majstorstvo nad sonatnom formom. Inicijalna muzička misao koja otvara prvi stav spada među najprivlačnije i najekspresivnije teme klavirske muzike. Betoven brzo transformiše ovu temu i to tako što je postavlja u različita raspoloženja i izraze – od ekstaze do besa. Drugi stav muzikom stvara atmosferu dramatičnog kontrasta prvom stavu. Međutim, ono što na poseban način čini kontrast između ova dva stava jeste Betovenova iznenađujuća odluka da se, nakon što završni akord prvog stava u potpunosti nestane u tišini, na početku drugog stava obruši istoimeni molski akord koji daje nov, dramatičan impuls muzičkom toku. Treći i poslednji stav ove sonate je, posmatrajući ga iz ugla muzičke forme, možda najkompleksniji. Koncipiran je kao tema sa varijacijama u baroknoj formi sa osnovnim tempom koji ostaje konstantan tokom većeg dela stava, povećavajući brzinu i virtuozni karakter usložnjavanjem svake nove varijacije. Sagledavajući ih iz vizure muzičkog sadržaja i načina na koji Betoven tretira tematski materijal kroz svaku varijaciju, one se po svom obimu i cikličnoj prirodi mogu dovesti u vezu sa Bahovim Goldberg varijacijama. Imajući u vidu da je Betoven u gotovo sva svoja poslednja dela inkorporirao varijacije, čini se da je kompozitor smatrao da se dela moraju završiti velikim emotivnim i tehničkim intezitetom. Ferenc List (Ferenc Liszt), mađarski kompozitor i pijanista, voleo je da izvodi ovu sonatu i redovno ju je imao na svom repertoaru od 1830. godine.

***

Balade op. 23, br. 1 u ge-molu, op. 38, br. 2 u Ef-duru, op. 47, br. 3 u As-durui op. 52, br. 4 u ef-molu Frederika Šopena su jednostavačna dela za solo klavir koja su komponovana između 1831. i 1842. godine. Smatraju se za najvažnija i za izvođenje najizazovnija dela standardnog klavirskog repertoara. Istovremeno su savršeni primeri Šopenovog instinktivnog osećaja za muzički oblik i tonsku organizaciju. Dok je čista tehnička finoća Šopenovog komponovanja za klavir prikazana u etidama, lirska darovitost u preludijumima, mazurkama i nokturnima, revolucionarni pristup velikim formama u klavirskim sonatama, u baladama i u Fantaziji u ef-molu – komponovane u istom periodu – svi ovi aspekti njegove muzike spojeni su u jednu sveobuhvatnu formu.

Termin balada ekvivalentan je srednjovekovnoj herojskoj baladi, narativnim pesmama minezengera, često fantastičnog karaktera. U načinu Šopenove upotrebe žanra balade, iako postoje dramatični i plesni elementi, može se reći da je Šopen pionir postavljanja balade kao apstraktne muzičke forme. Postoje indicije da je Šopen komponovao ove četiri Balade inspirisan pesmama svog prijatelja, pesnika Adama Mickjeviča (Adam Mickiewicz, 1798-1855), ali direktna i jasna indicija ne postoji. Posmatrajući ih iz vizure muzičke forme, Šopen je svoje četiri Balade postavio na temeljima sonatnog oblika, ali sa primetnim odstupanjima od klasičnih delova forme. Ovaj postupak koji je kompozitor primenio je gotovo i očekivan imajući u vidu da je fantazijski, odnosno imaginativan princip doprineo stvaranju slobodnog, intuitivnog muzičkog toka koji se muzički razvija oslobođen svih formalnih okvira. Koncipirane na ovaj način, Balade su direktno uticale na kompozitore kao što su Ferenc List i Johanes Brams (Johannes Brahms, 1833-1897), koji su posle Šopena nastavili tradiciju komponovanja balada.

Iako su sve četiri Balade objedinjene istim naslovom, one se u celini razlikuju jedna od druge. Zajednička im je romantičarska obrada muzičkog sadržaja karakteristična za Šopenov kompozitorski i pijanistički stil. Prva Balada, op. 23, br. 1 u ge-molu posvećena je Baronu Štokhauzenu (Baron Stockhausen), dok je druga Balada, op. 38, br. 2 u Ef-duru komponovana dok je Šopen provodio vreme sa Žorž Sand (George Sand). Posvećena je Robertu Šumanu (Robert Schumann, 1810-1856) kao vid zahvalnosti, budući da mu je Šuman posvetio svoju Krajzlerijanu op. 16. Smatra se da je druga Balada inpirisana Mickjevičevom pesmom Hodočasnik koja prikazuje invaziju ratobornih nomada i nemire sa kojima se susreću mlade devojke. Naracija treće Balade donosi priču o čovekovoj neizvesnosti i obmani prelepe devojke. Četvrta Balada je muzički najobimnija od sve četiri Balade i predstavlja oličenje romantičarske muzike. Ova Balada istovremeno obuhvata sve elemente muzičkih ideja i ljudskih izraza koje je Šopen mogao da muzički izrazi na klaviru i istovremeno sumira Šopenovo životno i stvaralačko iskustvo.

Autor: Mirko Jeremić